Sopstveni prihodi kao Damoklov mač za neprofitne institucije kulture sa studijom slučaja Narodnog muzeja Valjevo

Apstrakt

Višedecenijska praksa je nalagala da rad neprofitnih institucija kulture bude skoro apsolutno finasiran od strane osnivača, uglavnom državnih organa. Od kraja prošloga veka, usled opštih društvenih promena, suočeni sa povećanjem budžetskih rashoda, osnivači imaju teškoće da održe uobičajen nivo budžetskog izdvajanja za kulturu i neretko pribegavaju njegovom smanjenju, a od uprave institucija očekuju da nedostajuća sredstava same obezbede. To je dovelo do straha od novog, nepoznatog načina poslovanja, kao i do negativne prakse da one institucije, koje su uspele da prihoduju dodatna stredstva, budu „kažnjene“ umanjenjem dotacija, što dovodi i do dodatne bojazni da u narednoj godini ne bude mogućnosti da se ponove prethodni uspesi. Na opravdanost ovakvih strahova ukazuje i studija slučaja Narodnog muzeja Valjevo, koja ilustruje situaciju u kojoj je muzej uspeo da poveća broj posetilaca, a time i priliv sopstvenih prihoda, zbog čega je kao uspešna institucija prvo „kažnjen“ od strane grada Valjeva, kao osnivača, znatnim povećanjem obaveza, ali bez dodatnih dotacija za njihovu realizaciju, a kada je uspeo da na osnovu dodatnih sopstvenih prihoda razvije i nove društveno-korisne programske aktivnosti, suočio se sa nizom većih i manjih kriza koje su uzrokovane spoljnim faktorom, koji je teško predvideti, kontrolisati i anulirati.