Узори, Маро, равнине – поезија, магија, обред

Apstrakt

Лирска народна песма, која се гради на архаичним представама света, често своја исходишта заснива на обреду и магији. Meђу стиховима који „пресликавају“ и „коментаришу“  веровања у одговарајућу моћ биља важно место припада једној Вуковој песми, у којој се говори о томе како драги, имајући на уму поменута својства флоре и магију као средство за придобијање љубави, настоји да излечи своју вољену од љубавних јада, затим да је наведе да заволи њега и, на крају, да му дође да се с њим љуби. Ову песму такође је забележио, а затим и публиковао у варијантном облику, С. Н. Давидовић, након  њега штампао је Лука Грђић-Бјелокосић као сватовску, а штампана је и у Зборнику за народни живот и обичаје Јужних Славена. Песма о којој је реч, у своја четири варијантна облика који су предмет анализа, пример је и транспоновања магије у поезију. И док се у њеним површинским слојевима препознају вербални трагови магије, акционални настављају да постоје скривено све док песма траје, што су и њене анализе показале.