Индивидуална антропологија или антрополог као лични гуслар

Apstrakt

Пост­мо­дер­ни­стич­ко/пост­кул­тур­ни тек­сто­ви ре­ду­ку­ју ан­тро­по­ло­ги­ју на про­у­ча­ва­ње по­је­дин­ца. Ин­си­сти­ра­њем на пер­цеп­ци­ји ин­ди­ви­ду­ал­них раз­ли­ка и не­га­ци­јом ге­не­ра­ли­за­ци­је ко­јом се ства­ра ан­тро­по­ло­шки пој­мов­ни апа­рат, ге­не­ри­са­ним из оп­ште не­га­ци­је би­ло ка­квог на­уч­ног пој­мов­ног апа­ра­та, гу­би се гра­ни­ца из­ме­ђу би­ло ка­квог пи­са­ња о би­ло че­му и на­у­ке (ан­тро­по­ло­ги­је). Упад ова­квих кон­цеп­ци­ја у ан­тро­по­ло­ги­ју и њи­хо­ва ре­цеп­ци­ја де­стру­и­шу ди­сци­пли­ну из­ну­тра, али и у ши­рем со­ци­јал­ном окви­ру, јер за сва­ко­ја­ко пи­са­ње ни­је по­треб­но ака­дем­ско обра­зо­ва­ње ни­ти ака­дем­ска и на­уч­на за­јед­ни­ца. Со­ци­јал­ни од­го­вор окру­же­ња и ин­те­лек­ту­ал­ни од­го­вор са­ме ди­сци­пли­не по­ка­зу­ју да по­сто­ји со­ци­јал­на по­тре­ба за дру­га­чи­јим при­сту­пом од би­ло ка­квог пи­са­ња о би­ло че­му, по­тре­ба за на­уч­ним при­сту­пом на осно­ву аде­кват­ног оп­штег пој­мов­ног апа­ра­та, као и да при­пад­ни­ци це­ха не при­ста­ју да по­ста­ну ло­ши или до­бри пи­сци, умет­ни­ци, но­ви­на­ри, скри­бо­ма­ни-ауто­ди­дак­ти и дру­ги про­из­во­ђа­чи тек­сто­ва о љу­ди­ма.