Прилог проучавању иконографије и значења представа Сунца и Mесеца у византијској и српској средњовековној уметности са посебним освртом на небеска светила у Цркви Светог Николе у Пелинову (1716/1717)

Apstrakt

У раду се даје преглед и опис сцена небеских видела у уметности Византије и средњовековне Србије, разматрају се сцене у којима се они појављују, иконографске особености небеских светила, специфични контексти и разлози њиховог сликања. Аутор се посебно осврће на две фреске са представама небеских светила, Сунца и Месеца, у живопису цркве Светог Николе у селу Пелинову у Грбљу у Црној Гори (1716/1717). Премда су оба небеска тела по свом изгледу, димензијама, месту у иконографском програму цркве и значењу јединствене у ширем контексту српског сликарства изведеног у византијској традицији, она до данашњег дана нису представљале предмет научних истраживања. Због свега наведеног, овај рад је посвећен поменутим питањима.

У цркви Светог Николе у Пелинову, Месец је насликан у анфасу, као велика жута сфера са крупним очима и носем, без радијалних зракова, а Сунце на исти начин само у црвеној боји, као огњена кугла. Сигнатура крај представе Сунца је уништена, док је представа Месеца означена натписом  као lun(a). Посматрано са становишта иконографије, поменуте представе су изведене према византијској ликовној традицији. Сунце је приказано као велико видело, а Месец као мање видело, у складу са библијским наративом. Небески аспект светила у Пелинову одређен је њиховим сликањем у горњем делу сцене – на плавом фону, који означава и симболизује небо, као и њиховим савршеним сферичним обликом.

Како фигуре Богородице, Христа и Светог Јована Претече у Пелинову чине Деизис, уочено је да су небеска видела приказана у саставу ове сцене. Стога је у раду приказан историјат приказивања Сунца и Месеца у сцени Деизиса. Осим тога, закључено је да је Сунце симбол Христа, а Месец симбол Богородице и Цркве.