О убрзању времена из угла технолошке и спознајне иновативности: структурално-семиолошка анализа романa „Времеплов“

Apstrakt

Чланак се бави анализом романа „Времеплов“ (Time Machine) (1895) Херберта Џорџа Велса (Herbet George Wells), прецизно говорећи, оним његовим аспектима који се тичу односа између, с једне стране, феномена технолошке и спознајне иновативности, и с друге стране искуственог доживљаja времена и начина његове перцепције. Појмом убрзање времена, кључним за ово истраживање, означава се феномен који се испољава кроз призму два типа несинхронизованости „унутрашњег“ или „субјективног времена“ у односу на „спољашње“, колективно дељено „објективно време“: у првом случају ради се о убрзању „спољашњег времена“ у односу на „унутрашње време“, у другом случају је обрнуто, „унутрашње време“ бива убрзано у односу на „спољашње време“. Анализи романа „Времеплов“ приступа се путем контекстуалне анализе као и применом структурално-семилошког приступа и метода, што у овом случају обухвата и класичан функционалистички поступак разликовања манифестних и латентних функција. Прво истраживачко питање на које чланак настоји да одговори гласи: како се дошло до идеје/ открића фикцијског новума времеплова, односно, путем које врсте спознајно-иновативног процеса је то било могуће постићи. Друго питање повезано је с првим и гласи: да ли је могуће „завирити“ у инфраструктуру маште креативних људи, у онај њен део који обично остаје заробљен у несвесноме. Структурално-семиолошком анализом природе процеса креативности/ иновативности, што је, када се ради о овом истраживању, повезано са викторијанским добом као друштвеним и економским контекстом настанка романа „Времеплов“, као и са међусобно испреплетаним доменима технолошке и спознајне иновативности, указује се на могућност будућег утемељења Антропологије иновативности као нове антрополошке субдисциплине.