Привредни преображај и употреба традиције: остваривање прикривене добити уз помоћ начела узајамности у обредима прелаза на селима Србије

Apstrakt

У раду, који је део веће целине, нуди се покушај тумачења нових облика понашања, првенствено сложеног односа између различитих врста даривања и потрошње у савременим свадбеним обредима. Ти облици понашања, који теже да наликују традицијским обрасцима али су од њих далеко, представљају симболичке одговоре сељака на економске притиске спољашње околине. Појам употребе традиције понуђен је као оквир уз помоћ кога је могуће повезати укупност друштвено-економских услова са свесним облицима понашања појединаца или група у сеоској средини. Поигравање многострукошћу значења облика понашања који наликују на традицијске обрасце, у првом реду начела узајамности приликом размене различитих врста дарова и свадбених гозби, чини могућим да се интереси које није упутно отворено заступати преобразе у поступке који су прихватљиви свима. Бурдијеовским речником речено, свесно прибегавање традиционалним облицима понашања омогућава «еуфемизацију» како њиховог изворног смисла, тако и стварних разлога њиховог коришћења, и чини први корак у поступку употребе традиције. Други корак је повезан са могућношћу избора између облика понашања који припадају различитим порецима (токова реципроцитета с једне стране и видљиве, престижне потрошње с друге) и поигравања друштвеним последицама таквог избора. Могућност употребе елемената традицијског културног обрасца свадбе у циљу освајања или одржавања сопственог друштвеног статуса постојала је и раније, првенствено захваљујући вишезначности саме праксе даривања, односно могућности давања већег дара од очекиваног уздарја. Једино је чињеница да је данас могуће увећати свој друштвени положај потрошњом која потпуно мимоилази канале узајамности оно што суштински разликује савремени од традицијског модела свадбеног понашања. Наиме, док је у некадашњем обрасцу понашања било могуће свој статус увећати само у оној мери у којој су даривани други припадници заједнице, односно у оној мери у којој су други имали неке користи од «нападног» даривања, данас је друштвени положај нужно градити на статусној потрошњи која у потпуности  заобилази канале узајамности (као што је трошење на наручивање песама, оркестре, шатре, лимузине и сл.). У таквом поретку, пракса употребе традиције, дакле јавно наглашавање даривања и осталих облика размене на основи узајамности, служи првенствено (али не и једино) да би се смањила нападност нових облика понашања, на првом месту «чисте статусне потрошње», и учиниле прихватљивим њихове друштвене последице.